Bosanski lonac i srpska salata

javna kuhinja

Pojedini uposlenici institucija BiH žalili su se nedavno medijima kako im je na vrh glave jela od junetine, teletine i janjetine, koji su sastavni dio menija tamošnjeg restorana.

Nema srpske salate, urijetko koje jelo od svinjetine, a muka je došla i dotle da im treba prevodilac da protumači jelovnik, jer bosanske klepe za njih su, biće, nepoznat gastronomski termin.

Ono što nisu rekli jeste da – na plate koje sežu i preko 3.000 eura – za maksimalno dva eura mogu pojesti ono što 48 posto stanovništva koje je na rubu siromaštva samo može sanjati.

Zalaganje za srpsku salatu, u prijevodu miješanu, te svinjski program na meniju u restoranu zgrade institucija BiH, a sve zbog toga jer je “pun specijaliteta od junetine, teletine i janjetine” postao je pravi nacionalni interes.

U ovom slučaju srpskog naroda, tačnije uposlenika koji u većini slučajeva, ne po sposobnosti, već po nacionalnom ključu i stranačkoj pripadnosti zarađuju svoj hljeb.

I dok 48 posto građana živi na rubu siromaštva od čega, prema podacima UNICEF-a, 57 posto djece, očito je da ih nije briga imaju li Srbi za salatu, sve dok se srpska salata nalazi na njihovom meniju.

A meni je takav da za pun stomak valja izdvojiti od jednog do dva eura, a pri tom se boriti s telećim medaljonima, junećim soteom, mrskim bolonjez špagetama, pohovanim oslićem i svinjskim vratom… Za neka jela poput bosankih klepa, vele, treba i prevodilac.

I nije važno što se od gladi većini njihovih birača, koji danas imaju euro i po dnevno da prežive dan, zavrće želudac, njihovi zastupnici nemaju stomaka za, veselog Bosanca, inačicu Karađorđeve šnicle, ili mednu rosu tačnije tufahiju da zaslade gorke sate rada u jednoj od najmanje efikasnih institucija u regionu, sa ubjedljivo najvećim primanjima.

Jedino budali može biti čudna i tragikomična situacija u kojoj narod izgladnjeli finansira gastronomske ratove zadriglih političara, napisao je u svojoj kolumni novinar portala Buka Dragan Bursać.

“Ti ljudi, prije svega, ne plaćaju apsolutno ništa, pa čak ne plaćaju ni hranu koju jedu, a te hrane, vjerujte, ima u izobilju, mogu da biraju. A onda, kako ne doživljavaju realnost na način kako doživljava običan čovjek, da ne kažem bijeda, nalaze za shodno da se bahate hranom, da biraju, da potežu tzv. nacionalna pitanja u vezi trivijalnih stvari, efemernih stvari kao što je hrana”, kaže Bursać i dodaje:

“S druge strane, narod je zaista birao te ljude koji se bahate preko svake razumne mjere, koji čak apeluju, potpisuju peticije da dobiju srpsku salatu – ja ne znam postoji li takvo što, ali hajde da kažemo da postoji – koji ne znam koliko već daleko idu u svom neradu, međutim, fascinantniji su mi naši ljudi koji to sve posmatraju, čak ponekad i odobravaju, tipa ‘Evo, izborio se za našu stvar’. Dakle, političar se izborio za svoj stomak, za svojih 7.000 maraka, izborio se za ‘našu stvar’. Mene, evo, interesuje koja je to ‘naša stvar’, a ne bih da budem nekulturan.“

Glumac, i jedan od najčuvenijih bh. gurmana i poznavalaca domaće kuhinje Mladen Jeličić Troko, kaže da je priča o hrani i prevodiocima klasično spinovanje, jer ako im za klepe treba prevodilac, treba li za taškrle ili raviole?

“Hranom se zavrće i ono malo pameti što je ostalo u Bosni i oni nalaze načina da se bore jedni protiv drugih“, zaključuje Troko.

Borba je prividna i sada je više no jasno da se radi o borbi za vlastite džepove, odnosno stomake. Nije ovo priča od jučer, niti je potekla od manjka svinjećih specijaliteta.

Još u vrijeme najžešćih poskupljenja tadašnji ministar u Vladi Federacije BiH Milorad Bahilj, svojim sugrađanima je savjetovao: “Štedite. Nemojte jesti.“

Istovremeno se također hranio u restoranu federalnog parlamenta, baš kao što to čine i poslanici u Narodnoj skupštini RS.

Za izgladnjele političke mučenike Troko ima koristan savjet:

“Najbolje bi bilo da se svim zastupnicima u Parlamentu ili u tim institucijama, majkama njihovim ili njihovim suprugama, uplaćuje direktno na račun neki iznos, pa da oni prave sendviče svojim partnerima ili djeci, koje će ponijeti, i onda ide pauza, ispred svakoga se prostre jedan mali stolnjak, sa vezom nacionalnog karaktera, i onda on na tome jede svoj sendvič koji je ponio.

Ili, ne znam, one meterize, one porcije s hranom, pa to svakome spakuje mama, pa on to ponese sam, donese u Skupštinu. Možete zamisliti – napokon jedinstvo u Parlamentu, sažmu se mirisi cijele Bosne, i Bosna miriše na Bosnu!”

A ostali uvijek, kaže, mogu jesti košpice.