Zajednička akcija antifašista regije: Ne grafitima mržnje

“Ne u mom gradu” – inicijativa je koja je nedavno okupila pojedince i grupe iz regiona, u akciji dekontaminacije javnog prostora. Počelo je uoči Dana antifašističke borbe, a deset gradova osvanulo je bez grafita mržnje – prekrečeni su ili zamenjeni simbolima ljubavi.

Ukoliko ovih dana prošetate ulicama Splita, Sarajeva, Šibenika, Zagreba, Prijedora, Beograda, Kragujevca, Novog Sada, Banje Luke ili Leskovca, i mimo običaja većine obratite pažnju na fasade pored kojih svakodnevno prolazite, primetićete da na njima više nema uobičajenih kukastih krstova, četničkih ili ustaških simbola, te brojnih poruka mržnje. Videćete cveće, vetrenjače, deteline, srca, oblačiće…

Uz poruku da grafiti mržnje nisu “ekskluzivni” problem gradova kroz koje hodaju, pojedinci i grupe iz regiona, koji su se nezavisno jedni od drugih i ranije bavili uklanjanjem grafita mržnje iz javnog prostora, ujedinili su se u akciji kojojm su rekli “ne” ovakvim zidovima u svojim gradovima.

“Ovo su akcije malih prijateljskih ekipica. Mi nismo neke plaćene nevladine ili bilo kakve organizacije. To su prosto skupovi prijatelja koji su razgovarali i shvatili da im to jako smeta. Dakle, ovo je potpuno lični gest da prosto pokažeš da kao pojedinac ne želiš. Iako ne možeš suštinski ništa značajno da promeniš time što ćeš ukloniti nekoliko poruka mržnje, prosto možeš da pošalješ simboličnu poruku, da na svom, sasvim ličnom nivou, učiniš neki gest zbog kog ćeš napraviti neki maleni pomak, makar on samo tebi bio značajan.”

Akciju dekontaminacije javnog prostora u Beogradu sproveli su kolektiv “Ne budi ograničen” i “Inspektor Yoda zgužvani”, a pojedinci koji su u njoj učestvovali ostaju anonimni jer su po slovu zakona jednaki onima koji grafite mržnje ispisuju.

“Druga stvar zbog koje mi nećemo da se predstavimo, a koja je mnogo važnija, jeste to što autora hejt grafita ima jako mnogo i vrlo su neskloni racionalnom objašnjavanju. Kad neko napiše ‘Bog, rad, nacija’, ‘Stop rasnom mešanju’ ili ‘Nož, žica, Srebrenica’, prilično je jasno da ne bi bili prijateljski raspoloženi prema ljudima koji su skloni da takve stvari uništavaju”, kaže naša sagovornica.

Iako simbole mržnje pretvaraju u simbole ljubavi, o bezbednosti moraju da razmišljaju i “Antifašisti/antifašistkinje” iz Banje Luke.

“Nije stvar da se mi skrivamo u smislu svojih stanovišta, nego je to stvar sigurnosti jer su ljudi koji zastupaju te nacističke i ostale ideologije govora mržnje spremni da aktivno proganjaju ljude koji se suprotstavljaju njihovim ideologijama. Kad kažem aktivno, mislim doslovno na fizičke obračune, pretnje, uhođenje nekih ljudi, kako po internetu tako i u fizičkom smislu”, navodi aktivista iz Banje Luke.

Uprkos tome, odlučili su da ne budu pasivni posmatrači mržnje na ulicama njihovih gradova.

“Mi radimo ono što bi policija trebalo da radi, da hvata i kažnjava ljude koji se služe govorom mržnje u javnom prostoru”, kaže izvršni direktor Centra za mlade – Kvart iz Prijedora Goran Zorić.

Zbog društvenog angažmana i pokušaja suzbijanja neonacističkih grupa u javnom prostoru navikli su na pretnje i napade.

“Posebno u malim sredinama kao što je Prijedor je to jednoumlje zaista, čitav taj društveni sektor je pomeren ka desno. I onda je to puno prihvatljivije nego što je neki otpor prihvatljiv. A posebno je interesantno što pričamo o Prijedoru, koji je ispod Kozare, koji je jako blizu Jasenovca, sa tim jakim, jakim antifašističkim nasleđem. Obično se dva, tri puta godišnje organizujemo i krečimo grafite. Najčešće reagujemo na govore mržnje, odnosno fašističke simbole kao što su kukasti krstovi, poruke protiv seksualnih manjina, mržnja prema pripadnicima drugih nacija i religija.”

Redovita borba

A u svim gradovima regiona ima ih u izobilju.

“U Zagrebu je rekorder jedna zgrada na Knežiji, na čijoj je jednoj fasadi bilo doslovno pet kukastih križeva. Na Trešnjevci smo isto našli popriličan broj svastika. Ali najpopularniji simbol u Zagrebu je definitivno ušato ‘U’ sa križem, mi ih zovemo Uško, a kukasti krst je Kuki, tako da svi imaju svoj sleng, to je postao deo ulične kulture. Na to uvijek reagiramo i te grafite brišemo”, rekao nam je sagovornik iz Antifa Zagreb.

Objašnjava i zašto je pretvaranje grafita u drugačije simbole bolje od njihovog uklanjanja.

“Ako prekrečiš grafit, ti napraviš podlogu za novi grafit, tako da ta podloga jako brzo i dobije novi fašistički grafit. Zato nije bez veze što sada idemo na kontra sistem, pa tu ima varijacija na temu – Kuki je savršena podloga za djetelinu, cvjetić ili tako nešto. Imamo neke lokacije na kojima se jednom mjesečno mijenja šta se događa na fasadi, a borba je redovita.”

U noći između 21. i 22. juna zagrebačke svastike pretvorile su se u cveće, šibenske su osvanule kao vetrenjače, a beogradski simboli mržnje zamenjeni su oblačićima i srcima, uz ždralove i čuvenog mopsa.

“Svaki dan pronalazimo nove grafite koje pamtimo ili beležimo, gledamo da li možemo da im priđemo, na neke prosto ne reagujemo jer bismo napravili veću štetu na nekoj fasadi, neke prosto prekrijemo bojom, bez ostavljanja znaka da smo u pitanju mi. U Beogradu, nažalost, nemamo problem da ih teško pronalazimo jer ih ima zaista svuda. Najčešće nailazimo na klasične propagadne grafite ultradesničarskih organizacija. Tako da najčešće krečimo njih i one klasične evergrin svastike, njih ima jako puno. Ali, generalno ima vrlo ‘inventivnih poruka mržnje’, koje su upućene najfrapatnijim ciljnim grupama, pa se pitamo – da li je moguće da mrzite tako precizno, pažljivo sve i svakoga. S vremena na vreme se jako zabavljamo tako što pokušavamo da shvatimo uzroke takve mržnje, ali ne ide nam”, kaže nam sagovornica iz Beograda.

Poruka Dubrovniku

Jedan od novijih grafita mržnje u Banjoj Luci, ovoga puta usmeren ka Dubrovniku, zamenjen je porukom ljubavi prema tom gradu.

“Nama je najupečatljiviji grafit bio jedna varijanta onog slogana za Srebrenicu, ali sada – ‘Muk, krik, Dubrovnik’. Mi smo ove prve dvije riječi prekrižili, a dopisali smo ‘Volim Dubrovnik’. Što zapravo i jeste neka emocija koju bi svi trebalo da imamo prema svim lokacijama i gradovima, i jedni prema drugima na kraju krajeva, a ne mržnja i poziv na neka ubijanja ili smrt”, poručuje aktivista iz Banjaluke.

Iako je raspirivanje rasne, verske i nacionlne mržnje i netrpeljivosti zabranjeno u svim država, nadležni, saglasni su naši sagovornici, ne reaguju na istu koja se širi fasadama gradova.

“Nema odgovora dok to ne snime kamere i ode u svijet, kao što se desilo sad na Poljudu, i onda se svi prave kao glupi da ne znaju da su okruženi istim takvim porukama i simbolima svakodnevno. Ja to ne mogu samo tako gledati i moram reagirati kad vidim takav simbol i nenormalno mi je da drugi ljudi mogu to samo gledati. To tako može godinama stajati na fasadama i da niko više ne reagira. Ljudi su valjda totalno u svojim svijetovima i očito ne vide više ništa oko sebe”, kaže naš sagovornik iz Zagreba.

Dodaje i da su poslednjih godina pojačani napadi na antifašističke spomenike.

“Ostalo je malo tih spomenika, a ovo što je preživjelo je doslovno stalno pod atakom, tako da se tu čak ni ne možemo boriti. To su spomenici kulture i spomenici koji predstavljaju podsjetnike na žrtve fašizma, pa tu moramo ići sa razrijeđivačima i detaljno i pažljivo to skidati, jer opet institucije ne reagiraju ni na to.”

U Beogradu – ista situacija.

“Ne samo što nastaju, nego oni i ostaju na gradskim zidovima dok ne izblede od starosti. To je ono što je nama bilo zaista poražavajuće, jer ako postoji jedan koji će napisati ‘Nož, žica, Srebrenica’, kako je moguće da od dva miliona ljudi ne postoji jedan koji će reći – stani, meni ovo jako smeta. To je ono što mi vidimo kao najproblematičnije i zbog toga verovatno imamo potrebu da ponovo i ponovo ovo radimo”, kažu u kolektivu “Ne budi ograničen”.

Njihove akcije, poput prethodne u centru Beograda, dale su rezultat.

“U Terazijskom prolazu smo pokrili sve grafite mržnje. Nekoliko nedelja kasnije su ih gradske službe uklonile sa sve našim preko, što je sjajno jer mi uopšte nismo imali pretenzije da tu nastavimo da trajemo kroz sve grafite, nego da upremo prstom u to što je već bilo tu i što ne bi smelo da bude tu.”

Sličnu akciju nedavno je sproveo i Samir Hodović, frontmen benda “Velahavle” i član grupe “Dvadesetorica” iz Sarajeva kada je sa prijateljima prekrečio jedan grafit mržnje u tom gradu. Sve je snimljeno i postavljeno na internet, a reakcije javnosti ohrabruju.

“Mi nismo dio nikakve organizacije, ovo nije bio politički aktivizam, ovo je bio aktivizam zdravog razuma. Kada smo to uradili, počeli su se javljati neki ljudi – e ima ovde, ima onde i koliko sam vidio, postojala su još dva ili tri grafita tog tipa i drugi ljudi su, podstaknuti ovim videom, to prekrečili. Devedesetosam posto ljudi, ja sam imao taj osećaj, građana Sarajeva je reagovalo – to je sjajno, to ne treba tu da stoji, takve stvari se nisu radile ni u ratu, a kamoli sada. Tako da je bila sjajna reakcija. Naravno, postoji i određen procenat ljudi kojima se to nije dopalo, i koji su dio tih ljudi koji to i pišu, ali oni su na svu sreću mali broj. Ono što nije na svu sreću je da su puno glasniji i aktivniji od svih nas ostalih”, kaže Samir Hodović.

“Grafiti mržnje postali su folklor gotovo svakog manjeg ili većeg mesta na prostoru ex-Yu. Poruke koje nam se sa zidova šalju su identične i svode se na očuvanje ‘nacionalne i rasne čistote’”, poručuju učesnici akcije “Ne u mom gradu”.

“Bez obzira da li su napisane na ćirilici ili latinici, da li veličaju četnike ili ustaše, meni je to sve isto”, navodi naš sagovornik iz Zagreba.

“Imamo potpuno iste poruke ljudi koji kada bi se sreli licem u lice, ne bi mogli da prepoznaju svoju sličnost”, dodaju u Beogradu.

Akcija “Ne u mom gradu” organizovana je, kažu, “u nepunih pet mejlova”, a reč je o ljudima koji su spremni da reaguju i da pokušaju nešto da promene.

Ujedinili su se simbolično na Dan antifašističke borbe, 22. juna, kada je pre 74 godine kod Siska osnovan Prvi sisački partizanski odred, ujedno i prvi antifašistički odred u okupiranoj Jugoslaviji.

“U vremenu kada se četnički i ustaški kvislinzi i krvnici rehabilituju, a istorijske vrednosti antifašizma sistematski marginalizuju, proslava 22.6. dobija još značajniju dimenziju. Antifašisti su te 1941. ustali protiv zla i mržnje. Mržnja je svuda ista i svuda podjednako pogubna. Odgovor na mržnju onda mora biti isti – NE U MOM GRADU!”, poručili su.

U akciji su učestvovale i “Neformalna inicijativa za grad oslobođen (pro)fašističkih simbola” iz Splita, “Antifa Šibenik”, Sarajevo, “Prekrečimo grafite mržnje!” iz Novog Sada, “Društveni kulturni centar Kragujevac” i “UMMS”, te društveno odgovorni pojedinci iz Leskovca.

rse