Zašto plačemo dok režemo luk?
Da li ste se ikada zapitali zašto plačemo dok režemo luk? Zašto nam suze počinju teći niz obraze čim ga počnemo guliti i sjeckati?
Prema jednostavnijoj verziji, za suze u očima krivo je isparavanje sumpora koji se nalazi u stanicama luka. Ali ipak sam sumpor nije dovoljan da nas natjera na suze, jer i on sam mora proći nekoliko hemijskih reakcija prije nego dospije do naših očiju koje ga prepoznaju kao uljeza.
Odgovor započinje u samom tlu
Luk je dio biljnog roda Allium, zajedno sa češnjakom, porilukom i oko 400 drugih rođaka. Ovo povrće apsorbuje sumpor iz zemlje koji im pomaže pri formiranju organskih molekula (aminokiselina) zvanih sulfoksidi, koje su i krive za za karakteristični miris i okus luka.
Kada se luk ošteti rezanjem, sjeckanjem, sitnjenjem, on oslobađa enzime sintaze i sulfokside koji stvaraju novu hemijsku reakciju koja se zove sulfonska kiselina. Ali to nije kraj hemijskim reakcijama i spojevima, jer je sulfonska kiselina jako nestabilna i lako se pretvori u spoj nazvan syn-propanethial-S-oksid.
Tek kada ovaj spoj dospije u zrak koji se nalazi oko našeg lica, i kada konačno dospije i do očiju, višestruki živčani završeci u rožnici ga registruju kao tvar koja bi mogla naštetiti našim očima te otpuštaju refleksne suze.
Na ovo refleksno plakanje utiču razni vanjski faktori, kao što su prašina ili dim. Živčani završeci u rožnici komuniciraju sa mozgom koji registruje uljeze u očima i daje naredbu suznim žlijezdama da proizvode suze koje u ovom slučaju imaju zadatak da ‘istjeraju’ napadače iz očiju.
You must be logged in to post a comment Login