Nova istorija u školama: Prošlost bez budućnosti

Iako školski udžbenici istorije u Srbiji danas imaju umereniji pristup prema devedesetima u odnosu na one od pre deset godina, u nekim ključnim političkim pitanjima, pre svega kada je reč o slici sopstvene nacije u prošlosti, i dalje dominira etnocentrični stav da su svi drugi narodi uvek radili protiv nas, kaže istoričarka Dubravka Stojanović.

Na početku još jedne školske godine, ova profesorka opšte istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu govori, između ostalog, o tome kako su u nastavnim knjigama za osnovce i srednjoškolce prikazani raspad Jugoslavije i ratovi koji su pratili nestanak te zemlje, šta će u udžbenicima istorije teze iz Memoranduma SANU i na koji način bi trebalo učenicima prezentovati istorijske događaje.

RSE: Na koji način se u školskim udžbenicima u Srbiji govori o istoriji?

Stojanović: Dosta je promenjeno stanje. Posle 2010. godine imamo niz alternativnih udžbenika, po više njih za svaki razred, i to je bitno poboljšalo sliku istorije, način na koji se ona predstavlja i jezik. Međutim, neke stvari su ostale iste. Glavno je da je to vrlo etnocentrična istorija, kao i svuda u regionu. To je istorija koja sebe predstavlja kao najveću žrtvu, pogotovo susednih naroda, tako da se vrlo insistira na svim situacijama koje potkrepljuju takvu tezu, dok, s druge strane, u predstavljanju istorije nema situacija u kojima je bilo saradnje s drugim narodima ili nečega zajedničkog.

Za mene je najveći problem prikazivanje ratova devedesetih u čitavom regionu, pa i u Srbiji. Ti ratovi, njihovi uzroci i tok, se prikazuju bukvalno na isti način kakav smo imali pre njihovog izbijanja i dok su oni trajali. Njihovi uzroci su prikazani na isti način na koji ih je prikazala Miloševićeva, Tuđmanova ili već neka druga propaganda.

Mi ovde i dalje imamo tezu da su Jugoslaviju srušile dve separatističke republike, da je sve propalo sa propašću Aleksandra Rankovića, da je Ustav iz 1974. kriv za sve. Dakle, mi u potpunosti na snazi kao tumačenje imamo tezu iz Memoranduma SANU, a kasnije iz Miloševićeve vlasti. Mi se od toga nismo odmakli. To smatram najvećim problemom, zbog toga što smo zakucani ne u devedesetima, nego u 1989. godini.

RSE: Šta je posledica tog etnocentričnog pristupa?

Stojanović: To se pokazuje na mnoge načine: počevši od toga da su, kada se govori o Prvom ili Drugom svetskom ratu, potpuno odvojene lekcije u kojima se govori o svetu od onih u kojima se govori o nama. U ovim drugim ima duplo više strana nego u onim o svetu. Tako da se ne vidi nikakva veza između nas i sveta. Mi kao da živimo sami na planeti i kao da se oko nas kreću neki čudni ljudi, ali mi s njima nemamo dodirnih tačaka.

Drugo, vi sve posmatrate iz sopstvene perspektive i samim tim ne vidite nijednu celinu. Na primer, kada se govori o socijalističkoj Jugoslaviji, u svakoj današnjoj državi se govori o tome da je baš ona bila najviše oštećena kada su se određivale granice među republikama. Svako ima velike pasuse o tome kako je njima oteto to i to, a trebalo je da pripadne toj republici, ali je nepravdom komunističkog sistema pripalo nekoj drugoj. To ima svako, a pri tom niko ne kaže da je svako nešto trebalo da dâ za tu federativnu državu u kojoj su prvi put iscrtane te granice. Prema tome, da je svako ostao bez nekog dela za koji zamišlja – iz nekih istorijskih ili etničkih razloga – da je trebalo da pripadne baš njima.

Samim tim vi ulazite u kovitlac samoviktimizacije, gde ste samo vi žrtva, gde je ta Jugoslavija nešto što je samo protiv vas, da su svi narodi neprekidno radili protiv vas. Tako ulazite u tu paranoidnu sliku istorije koja je samo na korak do agresije koju nazivate „odbrambenim ratom“, jer ste napadnuti, ugroženi i svi su protiv vas.

To je nešto što je karakteristično za sve, to su pokazala naša uporedna istraživanja, ali kad govorimo o Srbiji, to je veoma izraženo.

U Bosni i Hercegovini ne postoji udžbenička politika na nivou države, zbog činjenice da je obrazovanje u potpunosti rascjepkano, prije svega u Federaciji gdje nadležnost skoro u potpunosti imaju kantoni.

Djeca u školama u Sarajevu, Mostaru ili Banjoj Luci uče iz potpuno različitih udžbenika, a to je naročito karakteristično za nacionalnu grupu predmeta. Tako se recimo u udžbenicima istorije nerijetko isti događaji tretiraju na tri potpuno različita načina.

Prema nekim ranijim analizama međunarodnih instituta, udžbenici istorije u BiH su etnocentrični i elitistički, odnosno ne bave se narodima.

Ovakvom obrazovnom politikom, smatraju neki analitičari, stvara se generacija koja će biti nacionalno orijentisana i na tome graditi svoju budućnost.

Bivši ministar obrazovanja Kantona Sarajevo, univerzitetski profesor Damir Marjanović podsjeća na činjenicu da u BIH ne postoji udžbenička politika na državnom nivou.

“Udžbeničku politiku ne bi trebalo da kreiraju političari već eksperti iz oblasti pedagogije, ili ako je u pitanju povjest onda eksperti iz oblasti povijesti, ako je u pitanju zemljopis onda eksperti iz te oblasti ili iz bilo koje oblasti iz koje se pišu ti udžbenici. Vi znate da je u BIH udžbenička politika sve samo ne uređena. Nažalost, imamo zastarjele udžbenike i nejasne ingerencije ko, kako i zašto kreira te udžbenike”, kaže Marjanović i dodaje: “Nemate udžbeničke politike na državnom nivou. Kao rezultat tog neuređenog sistema imamo prilično neprecizne i često zastrjaele udžbenike, a ponekada imam osjećaj da se u nekom izboru udžbenika koji će se koristiti u pojedinim kantonima ili školi više gleda da li je autor podoban onima koji ga biraju, a ne da li je sadržaj podoban za djecu. Nažalost, udžbenička politika jeste u velikoj krizi u BIH. Mislim da ako bi se svelo na to da ministri i pojedini političari determiniraju šta će biti sa udžbenicima neće to napredovati.”

rse / bih-x